(по тексту Радмиле Смиљанић)

Сезона 64. 2016/2017

 

Редитељ: Дарко Цвијетић

Сценографија и графички дизајн, сарадник редитеља: Владимир Вања Влачина

Инспицијент: Дубравко Вукадиновић

Суфлер: Зорица Јојић

Реквизитер: Миленко Билбија

Гардеробер: Мира Сантрач

Мајстор тона, дизајн звука и видео ефеката: Младен Тифи Влачина

Мајстор свјетла: Горан Шобот

Мајстори сцене: Миленко Билбија и Милан Кешин

 

ИГРАЈУ: 

 МАЈКА – Злата Когелник

ЈАСМИНА – Сабина Халиловић

МИЛОШ – Срђан Књегињић

СМИЉА – Мирела Предојевић

ВРАЧ – Деан Батоз

 

РИЈЕЧ РЕДИТЕЉА

 

Borges пише да постоје четири велике теме књижевности, па и драмске, и једна од њих јест прича о повратку из рата.“ Бунар “ је прича о повратнику из рата а повратници из рата и када се врате, дуго још, ако не до гроба, рат носе са собом, у себи, око себе. Такав је Bihnerov Vojcek, такав је Hinkemann Ernesta Tolera, такав је и Милош Радмиле Смиљанић.

 

И Homerov Odisej је повратник из рата, али је у повратку био седам дугих година код Kalipso. Kalipso је “ она која прикрива“…

 

У Бунару нема воде. У Бунару је толико лажи, да све постаје лаж. У Бунару  нема наде, а гдје нема наде има лагања да има наде. Пуно лагања.

 

Тако је пијесак постао вода. Док не нађу воду, сви пристају на лаж. Ако нађу воду, пијесак ће престати бити вода. За повратнике, нема на пијеску икаква темеља, ни бунара, ни воде, ни наде… На пијеску не нико не кући, на пијеску нико јабуку не сади, на пијеску нико врелини умаћи не може.

 

Јаловост је крупни план Бунаревог свијета, друштвена јаловост, омеђена менталитетским зидовима и митским национализмом.

 

И није више важно име неплоднога, кад је на пијеску сваки свијет неплодан, и сваки бунарџија невјешт.

Они који су се вратили скупити крхотине, увиђају да то није свијет у који је могуће вратити се. Њихов некадашњи свијет бјелине и невиности, пријератни свијет – више не постоји.

Они су на дну, и не знају да у бунару нема бунара.

 

Све се управо зараста у бјелини некадашњег свијета – кад је вода била вода, а бунари се лако проналазили.

Сад лажемо и мислимо тако опстати. А мрзимо и молимо се, као црне забрађене прилике.

 

Бунар је друштвена дијагноза – импотентност једног безданог свијета – онога у којем је само могућа издаја – као Смиља Бранка, као Мајка Сина, као Јасмина Милоша, као Свекрва снаху, као Врач све њих.

Радмила Смиљанић осликала је фреску немоћи.

 

И Homer и Bihner  и Toler скицирали су њезиног Милоша, предвидјели га, немоћног да изађе из круга.

Уцртаног у пијесак.

А пијесак је посуда пустиње, врућа цијев пиштољска.

„Он вели мајко, да је доље океан!“