ХИПНОЗА ЈЕДНЕ ЉУБАВИ
ИГРАЈУ
Љубомир Бандовић, отац Ранко, шумар
Аница Добра, мајка Соја
Нина Јанковић, Мила, Сојина и Ранкова ћерка
Драган Петровић Пеле, доктор Васа
Урош Јаковљевић, Драги, докторов син
Иван Михаиловић, Мај, младић
Писац и редитељ: Душан Ковачевић
Сценографи: Ненад Бркић и Никола Николић
Костимограф: Марина Вукасовић Меденица
Композитор: Владимир Марковић
Лектор: др Љиљана Мркић Поповић
Кореограф: Милан Громилић
Ликовна дорада костима: Олга Мрђеновић
Видео аниматор: Дане Блачић
Организатор: Драгиша Ћургуз
Инспицијент: Вања Јанкетић
Суфлер: Драгана Анђелковић
Мајстор светла: Радован Самолов
Мајстор тона: Никола Јововић
Видео пројекција: Матија Јовановић
Реквизитер: Бранислав Рончевић
Гардеробер: Милена Ковачевић
Шминкер: Маријана Голубовић
Аутор плаката: Стево Мандић
Фотограф: Никола Вукелић
Дизајнер: Александра Илић
РИЈЕЧ ПИСЦА
Душан Ковачевић
Сваке године у Србији нестане један мањи град од четрдесет до педесет хиљада становника. Толико нас је мање јер одлазимо – напуштамо земљу, селимо се у неке друге крајеве или пут неба. А године брзо пролазе и за десет година нестаће град од петсто хиљада становника и ако се тако настави, Срби ће у Србији бити национална мањина за сто година. Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо.
КРИТИКЕ
Бајка о пустој земљи, Ана Тасић, Политика, 20.12.2017.
Најновији комад Душана Ковачевића „Хипноза једне љубави“ бајковита је мелодрамска гротеска која се која се превасходно бави проблемом одласка младих људи из земље. Радња се дешава на напуштеној планинчини, метафоричкој стрњици, у надреално извезеним околностима преплављујуће беде. Зачини фантастике и надреалног су и раније били саставни део Ковачевићеве драматургије, на пример у „Сабирном центру“ и „Кумовима“, због чега им је „Хипноза“ блиска. У њој је коренито, мада суздржаније, прустан посебан ковачевићевски дух, лакрдијски, гротескни елементи који су постојано уткани у већину његових ликова, од Топаловића, преко Чворовића, до браће из „Генералне пробе самоубиства“. Већина актера су из овде квргави, фелерични. Ранко се гега са штаком, његова жена Соја пати се са штапом, војном лекару Васи је непокретан врат, а његов син Драги не може да говори. Њихови физички недостаци су упадљива комичка средства, извори ситуационе комике, али су и изражајне метафоре болесног друштва. Фелери ликова нису само физички, већ и ментални. Ранко комуницира са вуковима завијајући и арлаучући, што подсећа на беспомоћно људско лајање у „Кумовима“, док Соја другује са совама хучући. Ове менталне девијације ликова такође метафорички и комички продорно употпуњују Ковачевићев живописни одраз друштва, зрнохуморно огледало система (без)вредности.
Критика представе „Хипноза једне љубави“, Ана Вучковић, Радио Београд
Нови комад Душана Ковачевића “Хипноза једне љубави“ чини се, као да је настао наручено. Парадоксално, као да га је сам писац наручио од себе, што није ништа лоше, препознавши важну и болну тему, од које би почео драмско плетиво. Можда је тако, а можда се само тако чини гледаоцу који је и сам свестан рогобатно речено – одлива мозгова и изумирања једног народа, па би, да уме да пише као Ковачевић, и сам себи наручио овакав текст.
Ово је комад са тезом, од које се почиње, али која се фино развија и прилично поетизује, па нестају контуре те конструкције, месо које се набацује превише је фино, да би се назирала кост. Душан Ковачевић не бежи од себе, ствара у кључу у коме то очекујемо од писца, у овом случају ствара мелодраму са елементима гротеске и фантастике, и поново успева да створи оно што су неки теоретичари назвали ковачевићевском херменеутиком, заумним вртлогом, у коме постоји реална и реалистична тема, али се она гротеском и смешним надграђује слојевима и слојевима значења и асоцијација.
„Хипноза“ у Звездара театру, за Културни дневник, Бранка Криловић
Како и приличи, премијера нове драме Душана Ковачевића је догађај од највишег, националног значаја. Не због номиналних државних фактора – они не иду у позориште – већ што је овога пута ту био умни самит од крунских чланова Српске акадмије наука до истинских угледника свих уметности. „Хипноза једне љубави“ је комад зрелих година, одраз смиривања и свођења. То је идила -полуфантастика која се може причати унуцима пред спавање. Патриотски топао и у текстуланом облику – куцан фином ћирилицом – комад и на сцени задржава ауторову гордост и отмену оданост своме и домаћем. Мада и његови ликови емигрирају у туђе ледине. Најмекшим могућим наративом завапиће о нерођеној деци, празним школама, српској лепоти под страном окупацијом. Кад то каже мудрац Ковачевић, значи да је последњи час, уколико тај час није већ истекао. Изабраници редитеља Ковачевића натенане усвајају пишчеву материју предака. На премијери је доминирао Драган Петровић као доктор Васа. Љубомир Бандовић користи танке струне да оправда шумара Ранка чији син чека дете са Индијанком, а ћерка одлази за момком у другу галаксију. Соја Анице Добре је бистроумна девојчица-мајка; каткад личи и на несташну бакицу. Бајковита Нина Јанковић у улози Миле и Иван Михаиловић у лику Маја, освежиће глумачки капацитет представе. „Хипноза једне љубави“ гледа са са тихим осмехом уз повремене аплаузе Ковачевићевим бисерима. „Хипноза“ је и празнична. У њој се чује звон звезданог неба.